Stendal

Stendal

Neimari sveta

Por Štefan Cvajg

Formato: EPUB  
Disponibilidad: Descarga inmediata

Sinopsis

Malo je onih koji su više lagali i strastnije mistifikovali svet od Stendala, malo je onih koji su bolje i temeljitije iskazali istinu. Bezbrojne su njegove maskarade i zavo?enja na pogrešan put. Prva se pojavljuje još pre nego što se otvori knjiga na njenom omotu, u predgovoru, jer Stendal, kome je pravo ime Anri Bejl, nikada ne priznaje jednostavno i prosto svoje ime. ?as svojevoljno sebi nadeva plemi?ku titulu, ?as se presvla?i kao „Sezar Bombe“ ili svojim inicijalima A.B. dodaje neko tajanstveno A.A., iza koga niko živ ne bi mogao da otkrije ono sasvim skromno ancien auditeur , što zna?i: bivši državni vojni sudija. Pisac se samo u pseudonimu, u lažnom predstavljanju ose?a sigurnim. Tako se jednom prerušava u austrijskog penzionera, drugi put u ancien offider de cavalerie , a najradije imenom Stendal, koje je za njegove zemljake zagonetno (prema jednom pruskom gradi?u koji je postao besmrtan usled njegove karnevalske ?udi). Napiše li negde kakav datum, možete se zakleti da nije ta?an, a ispri?a li u predgovoru Parmskog kartuzijanskog manastira da je ta knjiga napisana 1830, i to hiljadu dvesta milja daleko od Pariza, onda to lakrdijaštvo ne menja stvar da je ovaj roman, u stvari, napisao 1839, i to usred Pariza. I u stvarnosti se ove protivre?nosti veselo sapli?u me?usobno. U svojoj autobiografiji pompezno izveštava da se borio na bojištima kod Vagrama, Asperna i Ajlaua; nijedna re? od toga nije istinita, jer njegov dnevnik nepobitno dokazuje: u to isto vreme on je udobno sedeo u Parizu. Nekoliko puta govorio je o nekom duga?kom i važnom razgovoru s Napoleonom, ali, o sudbine! u slede?oj svesci ?itamo mnogo verodostojnije priznanje: „Napoleon nije razgovarao s budalama kao što sam ja.“ Tako moramo kod Stendala svaku pojedinu tvrdnju da primimo s rezervom, a posebno valja biti nepoverljiv prema njegovim pismima, na koja on – navodno, iz straha od policije – na?elno, pogrešno stavlja lažne datume i svaki put ih potpisuje drugim pseudonimom. Šeta li se lagodno u Rimu, sigurno ?e kao mesto otpreme pisma da navede Orvijeto, a piše li, navodno, iz Bezanosa, onda je toga dana verovatno bio u Grenoblu. Pokatkad je godinu, ve?inom mesec, navodno, pogrešio da bi izazvao zabludu, a gotovo redovno potpis je lažan. To, me?utim, nije bio samo strah, kao što neki misle, od crnog kabineta austrijske policije koji ga je terao na takvo ludiranje, ve? uro?ena, iskonska žudnja za blefiranjem, zapanjivanjem, pretvaranjem i sakrivanjem. Stendal majstorski vitla mistifikacije i pseudonime kao svetlucavi floret oko svoje sopstvene li?nosti, samo da mu se neki radoznalac ne bi suviše približio i nikada nije krio ovu svoju strastvenu sklonost prema nasa?ivanju i intrigiranju. Kada ga je jednom neki prijatelj ogor?eno okrivio da je bezo?no lagao, beleži on sasvim mirne savesti na ivici toga optužuju?eg pisma: vrai – „to je ta?no!“ Vedra ?ela i sa ironi?nim zadovoljstvom, unosi on s prevarom u svoje službene dokumente lažne godine službovanja, izjave lojalnosti ?as prema Burbonima, ?as prema Napoleonu, i u svim njegovim spisima, štampanim i privatnim, vrve takve neta?nosti kao riblja ikra u mo?vari. Ali poslednja njegova mistifikacija je rekord u lažljivosti i, na njegovu kategori?nu želju u testamentu, urezana je ?ak u mermer na njegovom nadgrobnom spomeniku, na groblju na Monmartru. Tamo još i danas može da se pro?ita to dovo?enje u zabludu: Arigo Bejl, Milanac, kao znak poslednjeg po?ivališta ?oveka koji je na dobrom francuskom jeziku kršten kao Anri Bejl i koji je (što ga posebno ljuti) ro?en u gorkom provincijskom gradu Grenoblu. ?ak i pred smrt je želeo da se pojavi pod maskom: i pred njom je hteo da se romanti?no maskira.

Štefan Cvajg